Doš’o neki pogan i naopak vakat, šta god čovjek naumi da pošteno uradi i izgradi za dobro naroda, neko mu skoči za vrat i optuži ga da je napravio nekakav lopovluk i da je pokrao pare. Hajd’ kad te ganjaju ovi naši domaći pravosudni organi, čovjek se začas izvuče i opere od optužbi, naročito kad iza njega stoji neka uticajna stranka i njen još uticajniji gazda. Ako neko i zaglavi u kakvoj sudnici, proces se toliko otegne da bi svoj svog zaboravio, a kamoli neće nekakvu pljačku od prije desetak godina, a na kraju bude oslobođen zbog nedostatka dokaza i još dobije certifikat da je čist k’o sunce. Niko mu više poslije toga ne može ni pera odbiti, šta god da radi. 

Sve je dobro dok se graditeljima na kosti ne natovare ovi nekakvi bjelosvjetski sumnjičavi inspektori i istražitelji, pa optuže čovjeka ni krivog ni dužnog da je pronevjerio evropske pare. Počnu titrati svaki račun, svaki tender i svaku doznaku, pa pronađu da je u dotičnu građevinu utrošeno bar dvaput više para nego što je planirano, a da je rok gradnje po dva-tri puta prolongiran i da traje bar duplo duže nego što je trebalo. Nije nimalo lako s tim naopakim ljudima sa zapada što sve računaju na olovku, digitron i kompjuter, pa znaju đe im je svaki fenning zalut’o, a tako su strogi i tako temeljito istražuju, ko da te pare daju iz svojih džepova, a ne iz briselskih fondova, koji se ionako provaljuju od bogatstva. Šta je njima desetak miliona eura tamo ili ‘vamo, svejedno im je. 

Osumnjičiše, bogme, ovih dana nekakvi evropski tužioci čelne ljude Autocesta Federacije za malverzacije, pronevjere i trošenje evropskih para, k’o biva u vezi s dodjelom ugovora za konsultantske usluge nadzora radova na dionici Ozimice – Poprikuše. Ne bi tu ni bilo nikakvog osnova za tužbe da se taj strateški projekat ne finansira sredstvima Evropske investicijske banke. Ali osumnjičeni neimarski predvodnici  u Autocestama ne daju ni progovorit’ da su nešto pokrali. Sve im je to, kažu, napakov’o i namjestio onaj… onaj bivši direktor Derikonja, Voloder, kako li se već zove, da sakrije svoj lopovluk. Na tim Ozimicama i Poprikušama nije ugrađen nijedan evropski cent, zaklinju se uglas osumnjičeni ljudi. Ali hajd’ ti sad znaj šta se iz svega može izroditi kad ti evropski tragači uzmu stvar u svoje ruke i počnu njuškati po računima i papirima!  

Ne može čovjek tim stranjskim ljudima obasniti kako je kod nas normalno da neka građevina košta duplo više nego što se činilo na početku. Krene čovjek da gradi kuću, pa na kraju skonta da ga je koštala dvaput više nego što je mislio. Nađi zidara, plati irgate, dokupi cimente i  šljunka i eto ti – troškovi se nagomilaju preko svake mjere. A šta tek očekivati na jednom auto-putu, jadna ti majka, đe je kamion betona k’o kapljica vode. I šta ti evropski stručnjaci znaju šta su Poprikuše i kakve su to litice, klisure i provalije, valja to sve okolo zaliti betonom da se ne osipa na friško napravljen auto-put ili da se, ne daj Bože, ne otkine kakva kamenčina na auta i putnike u njima? 

Optužuju naše vlade i ministarstva na pravdi Boga da im kilometar auto-puta košta triput više nego u cijeloj Evropi i da nema dionice na kojoj se bar za deceniju ne probije rok za završetak posla. Lako je njima graditi njihove ceste i puteve kad su pokupili naše zidare, tesare, armirače, molere i one što miješaju beton, pa sad njima rade za bagatelu, za 3-4 hiljade eura. A mi se moramo snalaziti i dovoditi ljude s kraja svijeta da rade na našim projektima. Hajd’ što ih plaćamo, nego oni ne doživljavaju ovu zemlju svojom, pa rade, brate, bez volje, k’o ni sebi ni svom. Toliko su neprimjetni, sitni i neugledni da i ne znamo da su tu. Eto, prošle sedmice nađoše na nekakvom gradilištu kod Stoca više od 70 nekakvih Kineza, radnika, toliko neupadljivih da niko nije ni znao da su tu, k’o da ih je neko, gluho bilo, ilegalno doveo da rade u našoj zemlji. E, zato mi i gradimo auto-put već četvrt vijeka, a još nam je ostalo brat-bratu jedno dvjesto kilometara da ga spojimo s nečim – sve zbog te prevrtljive Evrope. 

Imaju pravo ovi Dodikovi – treba te međunarodne, evropske likove isprašiti odavde, šta oni imaju kontrolisati kako mi trošimo njihove pare. Što ne istražuju kod sebe, ima svašta i u njihovoj avliji. Evo, naprimjer, već tri godine renoviraju onaj stadion Barcelone Nou Camp. Probili rok za završetak dva puta po godinu dana, a ekipa im za to vrijeme igra na onom ukletom i nesretnom  Montjuicu, k’o da je neko na vrh Huma napravio stadion – dok se igrači popnu na brdo, noge im klecaju, pa ne mogu ni igrati utakmicu od iznemoglosti. Zato tako i prolaze, i u domaćem prvenstvu i u Ligi šampiona. A da i ne pričamo kako onu katedralu, Sagrada Familiu, grade već 140 godina i još je ni blizu nisu završili – mi bismo dva naša auto-puta za toliko godina mogli izgraditi… I njih niko ništa ne pita ni o višestrukom povećanju troškova ni o probijanju rokova, a ove naše graditelje  prozivaju na svakom koraku. Takvi su Evropljani – za sve imaju dvostruke standarde.

(TIP/Izvor: bhrt.ba/Autor: Amir Sužanj/Foto: Ilustracija/Fena)