Dok evropsko tržište žudi za majvičkom šljivom, berači stare, a mladih nema. Povratnici opstaju na granici izdržljivosti, suočeni s klimatskim promjenama, demografskom propašću i zaboravom države.

Na Majevici, planinskom lancu na sjeveroistoku Bosne i Hercegovine, više od milion sadnica šljive i dalje pokušava da održi život u zajednicama koje se osipaju.  Šljiva ovdje nije samo plod. Ona je hljeb, plata, školski pribor, lijek i jedini razlog zbog koga su se mnogi vratili i ostali. Ipak, iz godine u godinu sve je teže.  

Povratak na ognjište, ali pod uslovima borbe

U poslijeratnim godinama, mnogi su se povratnici vratili u sela razasuta po Majevici, vjerujući da će život moći obnoviti iz pepela. Sadili su voćnjake, obnavljali imanja. Skoro svaka parcela na ovoj planini danas broji bar nekoliko stabala šljive.

Povratak je bio težak, ali moguć

„Vratio sam se 2002. godine. Nigdje ništa. Samo spaljeno. Prvo sam posadio 500 sadnica. Danas imam 2.000. Šljiva me je podigla. Njom školujem unuka. Ali ove godine  rod je nikakav. Prošle godine imao sam 12 tona, sada svega 5 t. Ipak, cijena dobra. Samo, ne znam šta ćemo dogodine“, priča za Ramo Hamzić, šezdesetpetogodišnjak iz okoline Čelića.

U julu i avgustu, priča nam,  Majevica bi trebala biti kao košnica – živahna, bučna, mirisna. Ali zvuk koji danas dominira voćnjacima je tišina. I ona govori mnogo.

„Dnevnice su i do 100 maraka. I opet ne možemo da nađemo radnike“, kaže za BUKU Ramo. „Svi berači su preko pedeset, šezdeset godina. Imam jednu ženu što bere, 72 godine. I ne žali se. A mladi? Njih nema.“

Oni koji bi mogli da zamijene starije, ne čekaju sezonu. Čekaju vizu. Njemačka im nudi sigurnost. Šljiva samo znoj.

U voćnjacima berba uveliko traje. Tu zatičemo Eminu Avdović sa sinom. Počeli su, kaže, sa berbom jutros u 7,00h. “Mi koji smo ovdje ostali, živimo od ovoga što uradimo u sezoni. I nama ovaj posao znači mnogo. Danas ja naberem oko 50 gajbi, dnevnica je 100 maraka i tako dok traje sezona. Mnogo nam znači, narod je nezaposlen. Ali radne snage je sve manje i manje”, priča Emina.

Godina velikog gubitka

Ove godine, međutim, ni šljiva nije bila darežljiva. Zbog nepovoljnih vremenskih uslova, izostala je puna rodnost, prinosi su manji za 70% u odnosu na prošlu godinu.  Pa ipak, otkupna cijena od marku i po bolja je nego ikad.

Ironija sudbine, kažu proizvođači, kada je cijena dobra, nema ploda. Kada ploda ima, niko ga neće.

„Otkupom se bavim već 15 godina, ali ovako tešku godinu ne pamtim. Prinos je smanjen za nekih 70 -80 %. Godina je loša za proizvođače, ali nismo mogli spasiti od mraza i kiša ono što je bilo rodilo. Do sada sam otkupio oko 80 tona .Otkupna cijena je ove godine je dobra, 1,50 KM, međutim, manja je količina, ali eto,ono što je sada bitno je da se skine ovo što je ostalo. Sav rod izvozimo za tržište EU”, priča za BUKU Nedžad Uzejrović, vlasnik otkupne stanice iz Koraja.

Korajska šljiva poznata po kvalitetu, prva za sušenje i izvoz u EU, sada je traženija nego ikad. Ali robe nema. Proizvođači zadovoljno gledaju cijenu, ali broj gajbi i razočarana lica pokazuju drugu istinu.

“Mi ponovo imamo problem izlaska i ulaska u Hrvatsku, ponovo kamioni čekaju po 48h da bi prešli i krenuli na svoju destinaciju. I to je veliki problem. Ništa se nije po tom planu uradilo. Roba stoji, trpi”, kaže Uzejrović.

Evropsko tržište traži, a država ne vidi

Sva majevička šljiva, gotovo bez izuzetka, završi na tržištu Evropske unije. Sušene, fermentisane, zamrznute, pretvorene u džemove, destilate ili u savršeno upakovane komadiće luksuza, na policama trgovina u Njemačkoj, Austriji, Poljskoj…

I dok ovdje, gdje je ta ista šljiva rođena, ostaje samo oguljena zemlja i prazni pragovi, na policama evropskih lanaca ona donosi profit.

Ali niko iz Evrope ne zna ime sela iz kojeg je došla. A još manje ga znaju entitetske vlasti u BiH.

(TIP/Izvor: Buka/Autorica: Ivana Đurđević/Foto: Buka)