Na današnji dan prije pet godina otišao je Đorđe Balašević – kantautor čije su pjesme postale emotivni arhiv jednog vremena. Za mnoge je bio više od muzičara: bio je hroničar, svjedok i glas razuma u decenijama obilježenim ratom i podjelama.

Novinar i autor njegove biografije Ivan Ivačković kaže da je Balašević tokom devedesetih postao simbol otpora provincijalizaciji i nacionalizmu, te da je knjigu o njemu pisao kako bi novim generacijama približio ne samo njegovu muziku nego i njegov civilizacijski značaj, objavila je N1.

Balašević je preminuo u Kliničkom centru Vojvodine, u 67. godini.

Iznenadna smrt voljenog kantautora potresla je brojne ljude u svim zemljama regiona. Oni su se danima opraštali od muzičara koji je bio saputnik nekoliko generacija, dok je u Novom Sadu proglašen dan žalosti.

Život je proveo u novosadskoj ulici Jovana Cvijića, a na koncertima je nerijetko pričao o porodičnoj istoriji i događajima sa Salajke.

Muzičku karijeru započeo je u grupi Žetva i pjesmom „U razdeljak te ljubim“ koja je odmah postala hit. Usljedile su pjesme koje su nadmašile prvi hit. „Računajte na nas“ postala je generacijska pjesma, a tu je i „Prva ljubav“.

Sa grupom Rani mrza snima tri albuma i na svakom od njih su našle su se pjesme koje su postale evergrinovi – „Priča o Vasi Ladačkom“, „Panonski mornar“, „Odlazi cirkus“, „Život je more“, „Neki novi klinci“…

Od osamdesetih pa do kraja svoje karijere Balašević je nastupao samostalno. Imao je prateći bend u kojem su se članovi smjenjivali, ali je jedan član bio konstanta – u pitanju je Aleksandar Dujin. Samo ime pratećeg benda se mijenjalo, a nazivi su uvijek bili šaljivi, poput Nenadjebivih ili Ujedinjenih mangupa Vojvodine.

Balašević je kantautor koji je otpjevao najviše omiljenih pjesama. „Svirajte mi ‘Jesen stiže dunjo moja’“, „Nikad kao Bane“, „Neko to od gore vidi sve“, „Noć kad sam preplivao Dunav“, „Olivera“, „Slovenska“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Ne volim januar“, „Jednom…“, samo su neke od tih pjesama, a otpjevane su tokom osamdesetih.

Tokom osamdesetih, a pogotovo tokom devedesetih, Balašević nije pisao samo pjesme ispunjene njemu svojstveno melanholijom. Bilo je tu i mnogo onih koje su opisivile stvarnost naroda u Jugoslaviji, koje su kritikovale tadašnji (politički) poredak. U tom smislu, vrijedi pomenuti „Narodnjake“, „Stari orkestar“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Samo da rata ne bude“, „Soliter“, „Čovek sa mesecom u očima“, „Stari laloški vals“, „The Last March“, „Krivi smo mi“, „Živeti slobodno“…

Balaševićevi koncerti u Sava centru tokom devedesetih bilo je namijenjeno „izbeglicama iz besmisla“, podsjetnik da normalna strana postoji. To nisu zaboravili ni ljudi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji… svi oni su ga toplo dočekali nakon ratnih zbivanja.

Devedesetih je objavio albume „Marim ja“, „Jedan od onih života“, „Naposletku“, a tačku na priču o nesrećnoj deceniji stavio je albumom koji je nazvao upravo po njoj, poručivši: „Ma, jebite se devedesete“.

U novom vijeku Balašević nije često objavljivao, ali ostaju pjesme poput „Jaroslava“ („Princezo, javi se“), „Ljerka“ („Korzo“), „Eleonora“ („Na Bogojavljensku noć“), „Anđela“ („Moja je draga veštica“), „Ja Vas, kanda, znam?“, „Tvoj neko“, „Galicia“, „Lađarska serenata“, „Čivutski vrt“, „Maliganska“, „Dno dna“, „Duet“, „Unikatna“…

(TIP/Foto: Arhiva)