Nedovoljna pažnja se poklanja etici, afirmaciji empatije, tolerancije, morala, istine, pravde… kao i razvijanju kritičkog razmišljanja, samopouzdanja, kreativnosti, radnih navika i vještine komunikacije.

Živimo u vremenu snažnih sveukupnih promena na civilizacijskom nivou. Uz uvođenje veštačke inteligencije u svakodnevni život, kao i sve većih i značajnijih naučno-tehnoloških dostignuća koja donose nesagledive mogućnosti, ali i globalne pretnje, svet je danas u fazi velikih i turbulentnih promena u političkoj, ekonomskoj, društvenoj, kulturnoj, bezbednosnoj i etičkoj sferi. Promene su tako brze i suštinske da se još ne može sagledati da li vode ka globalnom napretku, ili naša civilizacija ulazi u doba velikih nestabilnosti sa neizvesnim ishodom.

Uspjeh u životu

Taj veoma dinamičan proces ne prati odgovarajući obrazovni sistem, ne toliko u naučnoj sferi koliko u domenu humanitarnih nauka, što je od velike važnosti za formiranje ličnosti spremne za izazove savremenog doba. Nedovoljna pažnja pri vaspitnom i obrazovnom procesu mladih ljudi se poklanja etici, afirmaciji empatije, tolerancije, morala, istine, pravde… kao i razvijanju kritičkog razmišljanja, samopouzdanja, samosvesti, kreativnosti, radnih navika i veštine komunikacije, koje su ključne za uspeh u životu.

Do sada su učenici iz BiH učestvovali u tri istraživanja i sva tri su utvrdila da je obrazovanje u BiH loše, te da je potrebna ozbiljna državna strategija koja bi izmijenila postojeći javni obrazovni sistem

Pod uticajem globalizacije su sve ranije važeće vrednosti dovedene u pitanje, a nove vrednosti, koje bi izražavale duh savremenog doba i postale temelj ljudskog delovanja i egzistencije, nisu formulisane. To je postao osnovni problem savremene civilizacije koji na mnogo načina preti da ugrozi njen opstanak. Kao prioritet se u svim društvima ističe povećanje životnog standarda, gde se skoro sve tretira prema koristi i profitu, odnosno kao roba izražena u novcu kao vrhunskoj vrednosti, dok se pojam kvaliteta života zamenjuje tehničkim dostignućima, potrošačkim mentalitetom i težnjom za profitom.

Cilj obrazovanja nije pasivno učenje, već sticanje znanja i veština uz koje po završetku školovanja mladi ljudi treba da u profesionalnoj sferi uspešno odgovore obavezama u proizvodnim i drugim procesima, kao i da u ličnoj sferi donose kvalitetne odluke o svom i zajedničkom životu u društvenoj zajednici. Svaka anomalija u vaspitno-obrazovnom procesu ostavlja posledice na pojedinca i zajednicu i vodi različitim ličnim i društvenim krizama, što je naročito izraženo u poslednje dve decenije. Čovek današnje civilizacije je zbunjen promenama, pojavama i događajima oko njega i u svetu, a zbog ogromne količine često kontradiktornih informacija nije uvek u stanju da donosi kvalitetne odluke. To odgovara režimima koji zloupotrebom političke moći u javnom prostoru vrše razne manipulacije, šire strahove različitih vrsta i prete ratovima, a što se u suštini svodi samo na njihove interese u očuvanju vlasti i enormnom bogaćenju.

Koliko je obrazovanje važno za pojedinca, jednu zemlju i njenu budućnost, opisuju reči kineskog mislioca Han Hanga od pre više od dve hiljade godina: “Ako misliš na jednu godinu – posej žito, ako misliš na više godina – posadi drvo, a ako misliš na stotinu godina – obrazuj narod”.

Svet još nije došao do jedinstvenog odgovora na pitanje kako treba da izgleda savremeni sistem obrazovanja. Postoji mnoštvo različitih strateških okvira koji definišu potrebne veštine, kompetencije i nivo pismenosti za različite oblasti života i rada, kao i nekoliko desetina široko prihvaćenih okvira za sadašnji i budući način obrazovanja. Ipak, istraživanja OECD-a o pokušajima primene novih načina obrazovanja u različitim državama sveta pokazala su da postoji ozbiljan problem pri pokušaju primene novih načina edukacije u već postojećim obrazovnim sistemima, što po pravilu vodi ka nedovoljno efikasnom obrazovanju. Fokus unapređenja znanja se u savremenom svetu prebacuje na pojedinca, a nove metode učenja podstiču kreativnost, razmišljanje, dugoročno usvajanje znanja, kao i celoživotno učenje i usavršavanje.

Svetski ekonomski forum je 2015. godine na osnovu rezultata istraživanja definisao osnove fundamentalne pismenosti uz opis najvažnijih oblasti na kojima će biti fokus unapređenja obrazovanja u narednim decenijama: uz čitanje i pisanje, audio i vizuelnu pismenost, tu je i naučna pismenost, pismenost komunikacije i kolaboracije, digitalna pismenost, informisano zaključivanje i donošenje odluka, finansijska pismenost, zdravstvena pismenost, kao i društvena i kulturna pismenost.

Imajući u vidu svetske trendove, potrebno je pristupiti analizi obrazovanja u zemljama Zapadnog Balkana, kojem i sami pripadamo, u cilju razmatranja uticaja obrazovanja na mlade ljude koji bi trebali da budu nosioci progresa i bolje budućnosti ovog regiona?

Od raspada zajedničke države, pa do danas, političke elite država u regionu nikad nisu istinski radile na pomirenju. Umesto izgradnje dobrih međunacionalnih i dobrosusedskih odnosa, političari regiona pod izgovorom da su ugroženi njihovi nacionalni interesi permanentno stvaraju i održavaju tenzije skrećući time pažnju sa problema običnih ljudi na opasnost od “onih drugih”, a sve u cilju da bi se prikazali kao branioci svoje etničke skupine i osigurali opstanak na vlasti. U takvom ambijentu, svi društveni, pa i obrazovni sistemi imaju ozbiljne nedostatke. Svaka od država nastalih raspadom Jugoslavije ima sopstveno viđenje i interpretaciju istorijskih dešavanja. Oblikovanje prošlosti sopstvenog naroda u korist politika vladajućih struktura, zanemarivanje antifašističke tradicije, marginalizovanje kulture, kao ni problemi oko učenja i upotrebe maternjeg jezika u mešovitim sredinama, još uvek nisu otklonjeni u nastavi. U nekim multietničkim sredinama, kao u pojedinim mestima u našoj zemlji, postoje i ekstremni slučajevi gde su učenici u “dve škole pod istim krovom” ne samo programima obrazovanja nego i fizički podeljeni prema nacionalnoj pripadnosti.

Budžetska izdvajanja u nauku i obrazovanje su u celom regionu minimalna, obrazovni procesi nisu usaglašeni sa potrebama tržišta rada, velika je nezaposlenost, ali i potreba za deficitarnim zanimanjima. Dok stručnjaci upozoravaju na posledice, sve političke elite regiona nezainteresovano gledaju kako mladi i obrazovani ljudi, a sve češće i cele porodice, masovno napuštaju zemlju. Možda im takav trend i odgovara, pošto većinski odlaze oni koji su nezadovoljni, koji nisu njihovi istomišljenici i nisu njihovi glasači.

Tradicionalni način rada u obrazovanju primenjuje pasivno primanje informacija, što ograničava razvoj dece i sprečava ih da razvijaju i iskažu puni potencijal. Deca imaju veliku želju za znanjem. Stalno nešto pitaju, primećuju i pamte. Vole da se igraju, crtaju, pevaju… Šta dovodi do toga da po završetku školovanja oni izgube spontanost, kreativnost, radoznalost, želju za sticanjem novih znanja… Školski programi, kao i nastavni materijali su zastareli i ne prate savremene tokove, što dovodi do usvajanja neadekvatnih znanja i nedovoljne pripreme mladih ljudi za realni život i budućnost. Rad, znanje i organizacija su ključ uspeha, a obrazovni sistem ne razvija radne navike. Fokus je na prenošenju i usvajanju znanja, a ne na razvoju kritičkog razmišljanja, timskog rada, rešavanju problema… pa uspeh u školovanju mladih ljudi nije garancija za uspeh u savremenom svetu. Mada škole u društvu važe za idealna mesta gde se deca razvijaju, obrazuju i uče, brojni su primeri iz svakodnevnog života, kao i testovi znanja sa sve lošijim rezultatima, koji to demantuju. Uzrok su: zastareli programi i nastavni materijali, preopterećenost učenika, nedostatak praktične primene znanja, nedovoljno razvijanje digitalnih veština, nedovoljna bezbednost, nejednakost u obrazovanju, nedovoljna saradnja sa roditeljima… čemu treba dodati nepovoljan ekonomski, statusni i bezbednosni položaj prosvetnih radnika, lažnim diplomama i doktoratima urušene obrazovne institucije, kao i čitav obrazovni sistem koji je izgubio ugled, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Situacija u kojoj se danas nalazi vaspitno-obrazovni sistem u Bosni i Hercegovini je još kompleksnija. Uz napred navedene nedostatke koji su zajednički zemljama regiona, usložnjava je društveni koncept definisan devedesetih godina prošlog veka koji je utemeljen na etnonacionalističkim i verskim osnovama, a realizovan kroz rat i pljačkašku privatizaciju u haotičnom poratnom periodu. U posleratnoj euforiji, etničkoj i verskoj, nekritički se prišlo formiranju podeljenog i rascepkanog vaspitno-obrazovnog sistema. To je negativno uticalo na vaspitanje mladih ljudi, jer su u tom procesu zakazali porodica, škola i društvo. Posledice su vidljive u svakodnevnom životu, a odražavaju se u stalnom porastu društveno devijantnih pojava i svih oblika nasilja.

Dejtonskim mirovnim sporazumom zaustavljen je rat i stvoreni su entiteti, kantoni i distrikt Brčko. Obrazovanje je delilo sudbinu svega ostalog, pa je rascepkano na entitete, kantone i distrikt Brčko. Na državnom nivou postoji Okvirni zakon o predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju, ali su vlasti RS-a odustale od Okvirnog zakona na nivou BiH, tvrdeći da je oblast obrazovanja isključivo u entitetskoj nadležnosti. Uvedena su tri nastavna plana i programa koji se dodatno cepaju na nivou kantona. Pored toga, u javnom obrazovnom sistemu BiH, koji je preuzeo metode učenja i obrazovanja iz obrazovnog sistema bivše države, ideologija bratstva i jedinstva zamenjena je “ideologijom” etničkih skupina i konstitutivnih naroda, pa se uz pomoć verskih zajednica i etnonacionalnih ideologija obrazuju generacije “dobrih” Srba, Hrvata i Bošnjaka. Skoro tri decenije, od tada do danas, obrazovanje funkcioniše na etnički čistim teritorijama i u etnički čistim zajednicama, gde su oni koji su u manjini izolovani i diskriminisani. Uz mala izdvajanja iz budžeta i bez bilo kakvih zajedničkih smernica i definisanih standarda, rascepkani obrazovni sistemi su prepušteni sami sebi i konstantno nazaduju.

Za obrazovni sistem u BiH, nadležno je trinaest različitih ministarstava obrazovanja od kojih je deset kantonalnih u Federaciji Bosne i Hercegovine, a po jedno na nivou Federacije BiH, Republike Srpske i distrikta Brčko. Ministarstva su nezavisna i deluju na svojoj teritoriji bez jedinstvenog sistema rada i odlučivanja, što predstavlja plodno tlo za dalje podele i etnonacionalističke narative.

U praksi su nepremostive prepreke između realnih problema obrazovnog sistema i nadležnih ministarstava, koja nemaju ni snage ni političke volje da se bave realnim problemima i da ih rešavaju. To najbolje ilustruje primer odluke Ministarstva obrazovanja jednog entiteta da njihovi kadrovi koji rade u obrazovnom procesu ne mogu da idu na stručno savetovanje organizovano u drugom entitetu.

Ovakav koncept obrazovanja, koji je rascepkan, neusaglašen i prevaziđen danas se nalazi u dubokoj krizi na koncepcijskom, finansijskom, organizacionom i kadrovskom planu, a kao posledicu ima pad kvaliteta obrazovanja na svim nivoima, od predškolskog do akademskog. Konfliktne i inatne etnonacionalne politike koje su na vlasti od rata do danas dovele su u pitanje relevantnost školskog sistema i diploma, politizovale ga i obesmislile javni sistem obrazovanja. O tome govore i rezultati međunarodnih istraživanja o postignućima u obrazovanju. Za razliku od država u regionu, BiH nema kontinuitet učestvovanja u ovim istraživanjima. Do sada su učenici iz BiH učestvovali u tri istraživanja (TIMSS 2007, TIMSS 2019 i PISA 2018 godine) i sva tri istraživanja su utvrdila da je obrazovanje u BiH loše, te da je potrebna ozbiljna državna strategija koja bi izmenila postojeći javni obrazovni sistem. Uz svaki od ovih izvještaja date su i konkretne preporuke, ali ništa od toga do danas nije realizovano.

U međunarodnim istraživanjima je navedeno da je u udžbenicima nacionalne grupe predmeta u sva tri nastavna plana i programa dominantan sistem vrednosti koji je u suprotnosti sa ciljevima reforme, da se zasniva na uverenju da je perspektiva vlastite grupe jedina i najbolja, da se “neguje” sopstvena istina, strah od drugog, da se pravda nasilje, te da se oslanja na konzervativni način mišljenja, što dovodi do nekritičkog razmišljanja i zanemarivanja univerzalnih vrednosti, te služi kao osnova za razvoj stereotipa i predrasuda kod novih generacija.

Kao potpisnici svih važnih konvencija i deklaracija, te opredjeljenja da živimo u demokratskom sekularnom društvu, obavezali smo se da napravimo kvalitetno obrazovanje sa univerzalnim vrednostima u osnovi obrazovnog sistema i da koristeći svetska zananja i iskustva oporavimo obrazovni sistem.

Reforma obrazovnih programa zbog toga treba da se bazira na sagledavanju realnog stanja našeg obrazovnog sistema i da ponudi rešenja za objektivno postojeće probleme u našem obrazovanju, a ne da bude sačinjena po ugledu na duge obrazovne sisteme, bez obzira na to koliki su uspeh ostvarili u sopstvenoj sredini. Treba prvo sačiniti sveobuhvatnu analizu stanja nastavnog kadra, programskih sadržaja, opremljenosti škola, odnosa entitetskih, kantonalnih i državnih institucija koje se bave obrazovanjem, a potom sačiniti strategiju razvoja u koju se moraju ugraditi entitetske, kantonalne, državne i svetske smernice vezane za proces vaspitanja i obrazovanja. Potrebno je i omogućiti ljudima od struke da uvedu red u obrazovanje, preispitujući niz zakona, propisa, odluka i pravilnika, kao i osposobljenost postojećih vaspitno-obrazovnih kadrova koji reforme trebaju primeniti u praksi. Zatim bi trebalo odrediti prioritete, vratiti kriterijume, preispitati kvalitet obrazovnih programa na svim nivoima obrazovanja i vratiti autoritet nastavnom osoblju. Za realizaciju zacrtanih ciljeva mora postojati politička volja u entitetima i državi uz saradnju stručnjaka raznih oblasti i nastavnog kadra u vaspitno-obrazovnim ustanovama.

Reforma sistema

Decenijama se nalazimo u ekonomskoj krizi, privredni i poslovni ambijent nam je sa brojnim nedostacima, privredni subjekti čine velike napore da opstanu i sve više iskazuju potrebu za radnom snagom, a mladi, obrazovani i stručni ljudi masovno odlaze iz zemlje. Razlog tome je slaba povezanost i saradnja između privrede i obrazovnog sistema. Potrebno je da pri reformi sistema obrazovanja stručnjaci imaju u vidu dugoročne strateške ciljeve privrednih subjekata kako bi se iz toga sačinili odgovarajući programski sadržaji za pojedine struke i utvrdila nomenklatura zanimanja u BiH.

Dominantan je sistem vrijednosti koji je u suprotnosti sa ciljevima reforme, zasniva se na uvjerenju da je perspektiva vlastite grupe jedina i najbolja, “njeguje” se sopstvena istina, strah od drugog, pravda se nasilje

Reforma obrazovnog sistema bi trebala da bude osmišljena bez političkih i verskih uticaja i uticaja ekstremnih nacionalnih grupa. U njenoj osnovi bi trebalo da bude obrazovanje generacija sposobnih za kritičko promišljanje, humanih ljudi koji će posedovati savremena znanja, težiti da ostvare saradnju, biti tolerantni i empatični, osećati solidarnost i poštovanje, očuvati mir, a državu kao i sve ljude koje u njoj žive osećati kao svoje.

Autoritarni vlastodršci već decenijama imaju apsolutnu vlast nad svojim etničkim institucijama u kojima su zapošljavali svoje pristalice i kojima rukovode njihovi stranački kadrovi. Reforma u vaspitno-obrazovnom sistemu će zato biti težak i dugotrajan proces. Što pre taj proces započnemo, naša i perspektiva novih generacija će biti bolja. U suprotnom, pod uticajem ekstremističkih narativa neizvesnost će rasti, doći će do produbljivanja društveno-ekonomske krize, a u budućnosti možemo očekivati nastavak masovnog iseljavanja, dalje demografske poremećaje i nove međuetničke konflikte sa neizvesnim ishodom.

(TIP/Izvor: Oslobođenje/Autor: Milisav Tomović/Foto: Ilustracija)