Neophodno je raditi na prevazilaženju stereotipa o ovom prostoru kao neevropskom dijelu Evrope, kaže Sandra Davidović, Fulbright alumnista Columbia Univerziteta i doktorantkinja na City University of New York.

“Čini se da su međunarodna zbivanja, uključujući ratne sukobe, izraz dubljih problema društva u kome živimo, a ne samo posledica politika država. Teoretičari međunarodnih odnosa bi imali šta da ponude u analizi kriza i ratova, pri čemu su samo najočigledniji primeri oni u Gazi i Ukrajini. Međutim, kada se sagleda opšta atmosfera, značajnije mi deluje uvid da živimo u nekakvom globalnom teatru, gde ratna događanja gledamo u živom prenosu, sa malo ili nimalo empatije”, kaže Sandra Davidović, Fulbright alumnista Univerziteta Columbia i doktorantkinja na City University of New York (CUNY).

Osim toga što predaje Međunarodne odnose na City University of New York i Fordham University, bavi se i istraživanjem konflikta i postkonfliktnom izgradnjom, s fokusom na Balkan.

“O miru, kao imperativnoj vrednosti, malo se govori, mentalne distance između pojedinaca i društava su sve veće, reproizvode se matrice o agresorima i žrtavama, a kolektivna empatija je ustupila mesto hroničnoj ravnodušnosti. Moj je utisak da se ove patologije prenose i na nivo kreiranja politike, te da bi fokus trebalo da se pomeri sa usko definisanih manifestacija na nivou politike na društvene uzroke. Ovim ni na koji način ne želim da dovedem u pitanje odgovornost političkih elita za sukobe, već da ukažem na vezu između navedenih patologija i zvaničnih politika”, rekla je sagovornica.

Prema njenim riječima, kada se govori o Balkanu, a ako bi se vodili distinkcijom između negativnog i pozitivnog mira, ocjena je da je, bar za sada, prvi postignut.

“Međutim, kada je reč o pozitivnom miru, odnosno izgradnji strukturalnih uslova samooodrživog mira, ocena je sumornija. Istina, sporazumi koji predstavljaju mirovne okvire (npr. Dejtonski, Kumanovski, Ohridski) ugasili su požare, ali nisu stvorili uslove za trajni mir. Da je tako, pokazuje nam kontinuirano prisustvo spoljnih aktera (Evropska unija, Ujedinjene nacije, Sjevernoatlantski savez) radi njihovog održavanja.

Kako bi se prevazišao ovaj paternalistički odnos prema regionu, neophodno je raditi na prevazilaženju stereotipa o ovom prostoru kao ne-evropskom delu Evrope, inherentno nasilnom i destruktivnom, kako bi se odbacila ideja o potrebi za kontinuiranim spoljnim nadzorom. Dodatno, iako je normativna matrica angažovanja mnoštva međunarodnih organizacija na ovim prostorima bila zasnovana na ideji izgradnje država kao preduslova za izgradnju mira, ono što vidimo danas na Balkanu su institucionalno slabe, poluautonomne države i protektorati. U tom okviru, teško je govoriti o stvaranju autonomnih kapaciteta za novo poglavlje u odnosima država bez spoljne intervencije koja je deo problema.”

Selektivan pristup odgovornosti

Mišljenja je da etnonacionalistička retorika ima za cilj da prikrije seriju strukturalnih problema sa kojima se sva društva suočavaju, poput institucionalnih slabosti, korupcije, ekonomskih problema, socijalne nejednakosti, odliva mozgova i drugih.

“Etnonacionalne elite, kada se služe ovom retorikom, to rade kako bi instrumentalizovale strahove i stavile ih u odnos prema drugom/drugima. One, nažalost, reprodukuju gore pomenute matrice. Paradoksalno, vođenje politika zasnovanih na etnonacionalnim pozicijama, oduzima autonomiju etnonacionalnim grupama, a ovaj region pretvaraju u prostor kontinuiranog intervencionizma”, kaže Davidović.

Dodaje da je okvir pomirenja u regionu od početka pogrešno postavljen.

“Iako nominalno kreiran da podstiče regionalni dijalog i pomirenje, on je istovremeno produbio podele stvaranjem matrica o dobrim i lošim nacionalizmima, podelama na agresore i žrtve, i selektivnim priznavanjem traumatičnih iskustava. Deo ovog problema je upravo selektivan pristup odgovornosti za suočavanje s prošlošću, koji oduzima legitimitet čitavom procesu, stvara narativ selektivne viktimizacije, selektivne pravde i, kao posledicu, naravno ima sve veću polarizaciju. Teško je zamisliti da do istinskog pomirenja može doći bez sagledavanja vrednosti patnje drugog, odnosno, kako Ivo Andrić ukazuje do pomirenja jedino dolazi kroz ‘prihvatanje da su svi prošli kroz iste bolne trenutke’”, rekla je sagovornica.

Nastavlja da je demokratizacija na ovom prostoru bila dio šireg procesa tranzicije iz jednog sistema u drugi, kao dio i procesa izgradnje mira, stoga je njene učinke potrebno procjenjivati u tom kontekstu.

“Sve države bivše Jugoslavije su se nominalno demokratizovale kroz uvođenje višepartijskih izbora, političkog pluralizma i različitih građanskih sloboda. Međutim, ovaj proces je istovremeno praćen neoliberalnom modelom ekonomske reforme, koja je značajno narušila socijalno tkivo tih društava. Neoliberalni model podstiče individualizam, kompeticiju i trku za profitom, dok su istraživači izgradnje mira već ukazali na to da ti procesi često mogu podrivati potrebu za pomirenjem, konsenzusom, solidarnošću i postepenom promenom koju društva u tranziciji zahtevaju. Stoga, čini se važnim pronalaženje ravnoteže između neupitne potrebe za demokratizacijom i socijalnom pravdom, imajući u vidu da je reč o postkonfliktnom prostoru.”

Opravdanje za intervencionističke politike

Nadalje, odnos Sjedinjenih Američkih Država prema zemljama zapadnog Balkana opisuje kao odnos hegemona prema periferiji.

“Taj odnos po pravilu karakteriše izražena nejednakost, sklonost ka podsticanju podela među lokalnim akterima, kreiranje kulturnih stereotipa o društvenim i nacionalnim grupama, te kontrola nad političkim, ekonomskim i društvenim procesima, uobličena u matrice o demokratizaciji, reformi i dobrom upravljanju. Ovo nije nužno uvek kalkulisana posledica politike velikih sila, već i izraz nerazumevanja društvenog tkiva ovog prostora i različitih stereotipa koje karakteriše delovanje spoljnih aktera na Balkanu, a koje je postalo naglašeno raspadom jugoslovenske države i procesom postkonfilktne izgradnje. Edward Said je definisao stereotipe kao instrument potvrđivanja i očuvanja moći nad onima koji su stereotipizovani. Stereotipi koji prikazuju balkanska društva kao nestabilna, primitivna i sklonija sukobima služila su po pravilu kao opravdanje za intervencionističke politike i nametnuta rešenja”, kaže Davidović.

Mišljenja je da su instrumenti i proces evropskih integracija prošli kroz značajne promjene u posljednjih dvadesetak godina te da je Evropska unija, kao mirovni projekat, mogla da ima, i u ograničenom smislu imala, važnu ulogu modela za države koje su proizašle iz nasilnog raspada jugoslovenske federacije.

“Privlačnost politike proširenja i njeno povezivanje sa izgradnjom mira delovali su kao efikasan recept za usmeravanje postkonfliktnih regiona ka reformama, demokratizaciji i miroljubivoj koegzistenciji. Međutim, čini se da se funkcija politike proširenja promenila. Sa jedne strane, neispunjeno obećanje iz Soluna 2003. godine je poljuljalo kredibilitet evropske perspektive zbog sporog ili nikakvog napretka u procesu pridruživanja. Sa druge strane, ubrzano davanje statusa kandidata Ukrajini, Gruziji i Moldaviji, kojim su uobičajene procedure za druge zemlje kandidate ili potencijalne kandidate stavljene u drugi plan, pojačalo je utisak o politizaciji procesa proširenja”, rekla je sagovornica.

Pogoršan imidž Evropske unije

Stava je i da su spor oporavak nakon ekonomske i finansijske krize iz 2008. godine, migraciona kriza iz 2015. godine, Brexit, i nekoordinisane politike tokom pandemije dodatno pogoršali imidž Evropske unije.

“Zbog svega toga, postoji kontinuiran pad podrške procesu integracija u svim zemljama koje su deo ovog procesa i to deluje kao autentična reakcija na promenjeni karakter i ciljeve politike proširenja. Naime, dok je ranije funkcionisala kao proces ispunjavanja specifičnih kriterijuma, u kojem se ‘evropeizacija’ država merila kao uslov napretka u pregovorima, sada se mehanizmi politike proširenja više koriste kao instrument kontrole regiona i regionalnih elita.”

Na kraju želi vjerovati da će društva na Balkanu razumjeti da je dosljedna posvećenost održivoj strategiji mira pitanje opstanka ovog regiona, odnosno posljedica spoznaje o uzajamnoj potrebi jednih za drugima u izgradnji zajedničkog društva.

“Isabel Allende je napisala da ‘pomirenje nije samo stvar izvinjenja i oprosta, već i stvaranja budućnosti na temelju razumevanja i saosećanja’. Stoga, umesto predikcija, želim da izrazim nadu da će, svesni razlika, podela i sukoba u nama i između nas, nove generacije razumeti svoju ulogu u ovom procesu i nastojati da se, bez lažnog idealizma, autentično uključe u izgradnju budućnosti na temelju razumevanja i saosećanja. U tom smislu, pomirenje treba razumeti kao proces gde se, bez umanjivanja ozbiljnosti i značaja neprijateljstva iz prošlosti, realnost konflikta posmatra u perspektivi budućnosti”, zaključuje Sandra Davidović.

(TIP/Izvor: Al Jazeera/Autor: Jasmin Alibegović/Corbis / VCG via Getty Images)