Boris Dežulović na ekavici: “U Srbiji ni abeceda ne ide kao u ostatku sveta, pa kako…”

18.12.2018 08:15
 

“… posle A i B nikad u celokupnoj istoriji srpske ćirilice nije došlo C, tako ni posle četvrtog i petog oktobra nikad nije došao šesti…

Moj drug Teofil Pančić popizdi kad god neko na televizijskom ili kafanskom panelu zaunjka kako se Srbiji nikad nije desio Šesti oktobar. Taj je mitski datum omiljena mantra opozicijske Srbije, one malo nacionalističke, malo građanske, dakle malograđanske: da se desio taj Šesti oktobar, da je nakon svrgavanja Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine takva Srbija – velegradska, a malograđanska – umela, mogla i htela da se resetuje, sve bi bilo drugačije.

Samo, eto, da u Srbiji vreme teče linearno, kao u ostalom, takozvanom stvarnom svetu, pa da posle nedelje dolazi ponedeljak, da posle Svetog sveštenomučenika Foke dolazi Začeće svetog Jovana Preteče, a posle petog oktobra Šesti, sve bi u Srbiji cvetalo, došla bi valjda do danas Srbima i dve hiljade osamnaesta.

U Srbiji, međutim, ni abeceda ne ide kao u ostatku sveta, pa kako posle A i B nikad u celokupnoj istoriji srpske ćirilice nije došlo C, tako ni posle četvrtog i petog oktobra nikad nije došao šesti. Na prste jedne ruke mogu da se izbroje dani srpske oktobarske revolucije, a prstiju jedne ruke – samo i jedino prstiju jedne ruke – u Srba ima koliko i u drugih: nakon petog oktobra Srbiji su dani bili odbrojani.

Srbija je tako zapela u petom oktobru 2000. godine, i nikad se dalje od petog oktobra nije pomakla. Šesti oktobar ostao je tek mitski krajputaš njene istorije, crveni datum u alternativnom pravoslavnom kalendaru: na taj dan diljem Srbije tradicionalno se sa otežalih vrbovih grana bere grožđe, od kojega se onda pravi nadaleko čuvena srpska budućnost, lepe svetlo zlatne boje. I svaki put kad u toj šarenoj arkadiji neko pomene Šesti oktobar, u Srbiji ugine jedan delfin.

Šesti oktobra moj drug Teofil stoga zove Danom mrmota, po onome filmu u kojemu Bil Marej kao televizijska meteorološka zvezda Fil Konors odlazi u mali provincijski Panksatauni, da 2. februara isprati tradicionalno buđenje iz zimskog sna lokalnog mrmota, po kojemu meštani znaju kakvo ih vreme čeka: ako mrmot ne ugleda svoju senku, nastupiće rano proleće, ali ako je ugleda, sledi još šest nedelja zime.

Nakon urađene reportaže Bil odlazi u hotel, ali se ujutro ponovo budi u 2. februaru: opet sledi svečanost sa buđenjem mrmota, sve isto kao juče, dok naposletku navečer ne zaspi u hotelu i iznova se probudi 2. februara. Pa tako sve do kraja filma

Jednako se, eto, onoga davnog petoga oktobra 2000. godine iz zimskog sna probudio srpski mrmot i zaprepašćen ugledao svoju senku, najavivši dugačku, ledenu zimu. Ništa ne sluteći, Srbi su na tradicionalnoj lokalnoj svečanosti zbacili diktatora Miloševića i zapalili palatu Skupštine, pa se zadovoljno vratili kućama, da bi se ujutro ponovo probudili u petom oktobru, začuđeni kako se ništa nije promenilo.

I sve otada, po linearnom kalendaru takozvanog stvarnog sveta sad već punih osamnaest godina, bude se Srbi svakog jutra u petom oktobru, spremni i nabrijani da zapale Skupštinu i poteraju Slobodana Miloševića, Aleksandra Vučića, ili kako se već diktator toga dana zove. I tako sve do kraja svoje istorije.

Čak je i arogantni, egocentrični i iritantni Fil Konors nakon dvadeset ili trideset drugih februara shvatio da nešto mora da promeni kako bi dočekao treći februar. Ne i Srbi: eno ih gde i posle šest hiljada šesto četrdeset i četiri peta oktobra – ne morate da proveravate, tačno sam izračunao – i dalje očekuju da će, samo ako izađu na ulice, pa pravilno svrgnu diktatora i zapale Skupštinu, ujutro konačno doći mitski Šesti oktobar, i tradicionalna berba vrbova grožđa.

Sve je tako upadljivo isto – da sam producent filma, rekao bih scenaristi kako je malo čak i prvoloptaški očekivano – i ovoga petog oktobra. Jednako kao i onda, kad se moj drug Teofil petog oktobra ujutro probudio užasnut shvativši da je u istom stroju s Matijom Bećkovićem i Vojislavom Koštunicom, opet se protiv miloševića okupila ujedinjena opozicija – ovoga puta zove se Savez za Srbiju – i opet je na ulicama ceo onaj, kako se to kaže na jeziku političkih analitičara, široki ideološki spektar: od levičarskih hipstera do neonacista, od građanskih demokrata do ravnogorskih četnika, od gej zajednice do Surčinskog klana, od Sergeja i Baneta Trifunovića do navijača Partizana i Zvezde.

I opet je, jasno, sa druge strane Milošević – ovoga puta zove se Aleksandar Vučić – koji jednako kao i opozicija računa kako će istim ponašanjem polučiti drugačiji rezultat. Novinske naslovnice i televizijski izveštaji frapantno su isti kao onda, samo što su neki mediji promenili ime – Politika Ekspres, na primer, sada se zove Informer – a neki, poput Studija B, smisao. Svejednako milošević na ušćima okuplja penzionerke u bundama i autobusima iz provincije dovodi domaćinsku Srbiju, svejednako su sa druge strane ‘snage haosa i bezumlja’, tek po novome snage ‘nasilja i silovanja’.

I jednako kao što Vučić, baš poput Miloševića, očekuje da će istom strategijom posle petog na vlasti dočekati i šesti oktobra, tako i široka, raznorodna i raznoporodna opozicija očekuje da će istom strategijom nakon petog oktobra konačno dočekati i Šesti.

Još je dobri, stari Albert Ajnštajn, najbolji poznavalac Srbije i njenih društvenih odnosa, srpsku političku istoriju definisao kao stalno ponavljanje istih postupaka u očekivanju drugačijeg rezultata. Stvar je u tome – Fil Konors je, recimo, Ajnštajna shvatio nakon petnaest minuta – da je krajnja konzekvenca svakog petog oktobra upravo Aleksandar Vučić. U Srbiji, naime, revolucija ne jede svoju decu: ona decu pravi.

Uz dužno poštovanje nekim mojim drugovima tamo, odluka da na uličnim protestima u Beogradu ne govore Mirjana Karanović ili Duško Vujošević, sa plitkim objašnjenjem kako su se očekivale provokacije i nasilje nekih ubačenih grupa, beslovesna je budalaština

Oni ne bi bili nepotrebna provokacija Vučićevom režimu, već upravo “mangupima u sopstvenim redovima”. Te ‘grupe’ nisu ubačene, one su deo ujedinjene opozicije, eno ih na plakatima Saveza za Srbiju: bez njih je konsenzus protiv Vučića nemoguć, baš kao što je bez takvog konsenzusa nemoguć peti oktobar. I da: baš kao što je s takvim konsenzusom nemoguć Šesti.

Da li to znači da Srbiji onda peti oktobar uopšte ne treba? Da li to znači da im ne treba tradicionalna svečanost sa svrgavanjem diktatora i paljenjem Skupštine? Naravno da znači, dobro jutro Srbijo.

Nakon petog oktobra neće doći Šesti, to si odavno već morala da shvatiš: nakon petog oktobra dolazi peti oktobar, nakon Miloševića Vučić. Nakon petog oktobra sa Boškom Obradovićem, Đorđem Vukadinovićem ili kako se već sve danas ne zove srpska koštuničad, posve je izvestan samo neki novi Slobodandar Milovučić, baš niko i baš ništa drugo. Ne očekuju valjda “snage nasilja i silovanja” da će Savez za Srbiju, sa sve Dverima i Pokretom Otadžbina, ispiliti nekog, štajaznam, Dimitrija Tucovića trećeg milenijuma, da povede Srbiju prema sedmom oktobru, i dalje u svetlu budućnost? Džabe bi mu bili pečeni volovi s Boškom Obradovićem: još pre proleća, najkasnije do marta, pogodio bi ga precizan metak s prozora zgrade u Ulici admirala Geprata.

Potrošiti, naime, šest hiljada šesto četrdeset i četiri peta oktobra samo da bi se sledećih šest hiljada šesto četrdeset i četiri jutra budili s idejom kako smeniti Vučića, prilično je traćenje sopstvene istorije.

Slabo Srbi, međutim, tu istoriju poznaju, malo njih zna da Dan mrmota postoji i u njihovoj tradiciji. Drugi februara crveni je datum u pravoslavnom kalendaru, Sretenje Gospodnje, i u starih Srba postojalo je slično verovanje da se na taj dan medvedi bude iz zimskog sna: ako bi mečka na Sretenje ugledala svoju senku, uplašila bi se i pobegla natrag u jazbinu, da odspava još šest nedelja, ili preciznije četrdeset dana. Ako baš volite te priče, a niko ih ne voli više od Srba, četrdesetog dana od 2. februara – ne morate da proveravate, tačno sam izračunao – sahranjen je Zoran Đinđić.

Poučna je to priča, samo što Srbi ne umeju da čitaju poučne priče. Onoga petog oktobra 2000. godine ugledali su svoju zlokobnu senku, ali se uopšte nisu uplašili. Srbi se, kako znamo, ničega ne boje. Pred dvesta godina, na Sretenje Gospodnje, drugog februara po julijanskom kalendaru, oni su, uostalom, ustali protiv Turaka i utemeljili državu.

Ono šta je drugde u gregorijanskom svetu Dan mrmota, u Srbiji je, jebiga, Dan državnosti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku portala TIP.ba.

(TIP/Izvor: portal Novosti/Autor: Boris Dežulović)

[Otvori sve članke iz ove rubrike]

Najnovije iz rubrike!

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne stavove Tip.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo na provedbu cenzure ili potpuno brisanje komentara bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara, naš portal nije dužan pravovremeno obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Čitatelji registrovani u sistemu za komentare prethodne platforme mogu se registrovati ili prijaviti putem DISQUS, Facebook, Twitter ili Google+ korisničkih računa, koristeći novi, gore predstavljeni obrazac.