Kolumna Borisa Dežulovića na ekavici: “Na čemu je Aleksandar Vučić, gde se kupa, šta žvače, šta duva, čime se puca…

14.11.2018 07:58
borivoje
 

Ozbiljna će nauka i teorija trebati da rastumači proročanstvo Aleksandra Vučića. U poređenju sa njegovom komplikovanom epigramatikom i poigravanjem sa zahtevnim srpskim dvostrukim heksametrom, antička pitijska proročanstva dečija su igra i zagonetke iz bukvara za prve razrede klasične filologije…

Za legendarne Pitije, sveštenice Apolonova hrama u Delfima, gde su pre dve hiljade godina na konsultacije dolazili i provincijski opštinski predstavnici i najslavniji vojskovođe antičke Grčke, zna se, recimo, da su bile na halucinogenima.

Istoriografska nauka jedino još ne zna pouzdano je li stvar bila u isparenjima iz podzemnih voda, koje pominje i Plutarh, dugogodišnji arhimandrit delfskog hrama i ovlašćeni tumač pitijskih proročanstava – neki su savremeni istraživači u rečici Kastalijan, u kojoj su se Pitije pred obred kupale nage, doista otkrili tragove etanola, gasa koji ume da razveže i jezik mnogo oskudniji od grčkog – ili je ipak bila reč o toksičnom oleandru, čije listove su Pitije žvakale ritualno prizivajući duh boga Apolona, a verovatno i udisale njegov dim, koji je kroz pukotine u patosu svetišta mogao da dopre iz nedavno otkrivene komore pod hramom.

Za legendarna Pitijina proročanstva – poput onog slavnog dvosmislenog “Ibis redibis nunquam peribis in bello”, “Ići ćeš vratiti se nećeš i poginuti u ratu”, kojim je Apolonova sveštenica, nakon dugačke koncentracije, grčkom ratniku neverovatno precizno predvidela da će, zavisno kako mu padne grah, a kako zapeta, ili poginuti ili neće – barem, eto, znamo da su izrečena pod dejstvom omamljujućeg oleandrova lišća ili halucinogenog etanola.

Na čemu je, međutim, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić – gde se on kupa, šta žvače, šta duva, čime se puca i o čemu uopšte priča – e, za to će savremenoj nauci trebati malo više od arheoloških istraživanja, speleoloških ekspedicija i biohemijskih eksperimenata.

Pre nekoliko dana, samo poslednji primer, ministri srpske Vlade i predstavnici kosovskih Srba na konsultacijama u beogradskoj Palati Srbija pitali delfskog proroka Vučića šta će biti s Kosovom, a ovaj im odmah s vrata predskazao da će Albanci – citiram pisane izvore – “suprotno sopstvenom Ustavu, Rezoluciji 1244 i dogovoru sa NATO-savezom, na Dan albanske zastave 28. novembra pokušati da formiraju ‘Vojsku Kosova'”.

Šta onda da radimo, o velika Pihtijo? upitaše onda proroka Vučića očajni Srbi, a velika Pihtija nakon dugačke koncentracije duboko uzdahnula, pa srpskim ratnicima rekla ovako: “Non omnia possumus omnes habere./ Et hoc est quod omnia et perdidimus omnes./ Non omnia possumus omnes perdere./ Ita est nobis omnibus,/ multa perdere et parvula obsidere.”

Na srpskom zvuči još bolje: “Moramo da znamo o čemu pričamo” – prenosim doslovno, tačno kako je predsednik Vučić rekao na konferenciji za novinare – “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas”.

Iliti, kraće – oprostiće mi urednik rubrike klasične filologije u Novostima Sinan Gudžević slobodu u prevodu i gdekoju sinkopu u metrici – “Ibis redibis nunquam peribis in Kosovo”.

Ozbiljna će, kako vidite, nauka i teorija trebati da rastumači proročanstvo Aleksandra Vučića. U poređenju sa njegovom komplikovanom epigramatikom i poigravanjem sa zahtevnim srpskim dvostrukim heksametrom – “Moramo da znamo/ o čemu pričamo/ Ne možemo baš svi/ sve da dobijemo”, ili “Ne možemo ni svi/ sve da izgubimo/ Najbolje je da svi/ izgubimo mnogo” – antička pitijska proročanstva, najčešće zapisana u prostom Homerovomdaktilskom heksametru, dečija su igra i zagonetke iz bukvara za prve razrede klasične filologije.

Ponovimo zato polako i usredsređeno, reč po reč, stih po stih: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo svi ponešto dobili.”

Gde je tu zapeta, a gde tačka – da li je zapeta na reči ‘habere’ ili je zapelo na reci Ibar, ko koliko dobija, ko koliko gubi, ko gubi sve a ko ne dobija ništa, gde je glava, gde je rep, gde su Albanci, gde Srbi, gde nam je bila pamet, gde bi nam bio kraj, gde je dežurni doktor, gde su pilule – niko živ ne zna.

A ako ne zna niko živ – da parafraziramo veliku Pihtiju – to bi značilo da zna svako mrtav. Ne kaže džaba Platon, “samo su mrtvi videli kraj rata na Kosovu”. Pa ako zna mrtvi Platon, zna onda i mudri mrtvi Plutarh, filosofijski sledbenik Platonov i ovlašćeni tumač pihtijskih proročanstava.

Šta dakle kaže Plutarh?

Idemo redom: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo.” U srpskom jeziku ta sentenca zvuči razumno. Ne mogu, dabome, svi da dobiju sve: mogu Srbi, ali ne mogu sad svi. Jer šta? Kad neko nešto dobije, razornom srpskom logikom to znači da je neko to morao da izgubi. Ne može nešto da se dobije iz ništa, negde je to “nešto” već bilo i neko ga je izgubio, neko je ostao bez nečega. Čisto matematički, da frtalj svih ljudi dobije polovinu, to bi značilo da su tri frtalja izgubila jednu trećinu. Da je, recimo, polovina ljudi dobila sve, to bi značilo da je druga polovina ostala bez ičega. Ergo, kad bismo svi dobili sve, “to bi”, čisto matematički, “‘značilo da smo svi sve izgubili”. Prosto kao Platonova metafizika.

Jednako prostom logikom, “ne možemo ni svi sve da izgubimo”. I opet: mogu Srbi, ali ne mogu svi. Kad bismo svi sve izgubili – sad već pomalo hvatate – to bi značilo da smo svi dobili sve. To je, razume se, lepo, ali nemoguće: malopre smo naučili da “ne možemo svi sve da dobijemo”. Prosto kao Kijina metahemija.

Šta onda? Razume se, “najbolje je da svi izgubimo mnogo”. Na latinskom, istina, zvuči jebački, ali na srpskom je i dalje glupo: to je zato što na srpskom ne razmišljate umom Aleksandra Vučića, već osećate čulima prostog čoveka. A da bi se razumela platonistička metafizika i dosegla Apsolutna Istina, ne trebaju svet i cela Srbija da se gledaju rudimentarnim, manjkavim čovekovim osetilima, nego inteligibilnim idejama Aleksandra Vučića.

Kosovo, jebiga, nije čulna spoznaja jedne materijalne, dakle promenjive teritorijalne jedinice, već je Kosovo ideja. Najskuplja srpska ideja. Kad biste mogli da razumete tu ideju, predsednik Srbije bili biste vi, a ne velika Pihtija. Da umete da inteligibilišete Kosovo, ne bi Platon pisao Državu i predlagao da državni Upravljači budu mudraci i filosofi, već bi lepo napisao Farmu ili Zadrugu, a utopijskom bi Platonovom Srbijom vladale dileje koje su u školu nosile lekarska uverenja o nesposobnosti za metafizičko.

Razmislite malo: ako već ne možemo svi da izgubimo sve – da bismo svi imali sve – zašto ne bismo barem svi izgubili mnogo, ‘da bismo svi ponešto dobili’? Neko može da se zapita: zašto bismo uopšte gubili mnogo da bismo dobili samo ponešto, kad smo već, sama reč kaže, imali ‘mnogo’? E, tačno tu – na tom mestu – uskače klasična filologija palanke. U palanačkom jeziku ‘mnogo’ je manje nego “sve”, a ako je “mnogo” manje od “svega”, znači da je “mnogo” najmanje uopšte, a naročito manje od ponečega. U palanci, mnogo nije dovoljno: ili sve, ili ponešto.

Ukratko, da bi se dobilo ponešto nečega, toga nečega – šta god to bilo, para, dostojanstva, Srbije – mora da se izgubi mnogo. Srećom, ne sve: kad bismo svi izgubili sve, svi bismo sve dobili. A “ne možemo baš svi sve da dobijemo” jer – vidite kako je lako – “to bi značilo da smo svi sve izgubili”.

Šta bi rekao prorok iz Palate Srbija, “moramo da znamo o čemu pričamo”.

A vi mislili da je Vučić glup. Vi mislili, Velika Pihtija inhališe etanol, pije rakiju, žvače praseće uši, duva listove oleandra, ili Informera, ko zna kog đavola za rogove i rep poteže, pa u halucionalističkom transu baulja po delfskoj Palati i izgovara nerazumljive, dvosmislene heksametre da zajebava srpski narod i srpske ratnike. A on im neverovatno precizno predvideo: ‘Otići ćete u rat na Kosovo vratiti se nećete i tamo izginuti.’

Pa kako kome padne grah, a kako kome zapeta – da li je “redibis, nunquam” ili je “nunquam, peribis”, da li je ‘haber’ ili je Ibar – Srbi će ili “otići u rat, vratiti se na Kosovo, neće i izginuti”, ili će “otići u rat, vratiti se na Kosovo neće, i izginuti”. Nema im drugog.

“Sve drugo”, čuli ste veliku Pihtiju, “katastrofa je za sve nas”.

(TIP/Izvor: Portal Novosti/Autor: Boris Dežulović/Foto: Jutarnji list)

[Otvori sve članke iz ove rubrike]

Najnovije iz rubrike!

Morate biti prijavljeni kako bi mogli komentarisati Prijava

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne stavove Tip.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo na provedbu cenzure ili potpuno brisanje komentara bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara, naš portal nije dužan pravovremeno obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Čitatelji registrovani u sistemu za komentare prethodne platforme mogu se registrovati ili prijaviti putem DISQUS, Facebook, Twitter ili Google+ korisničkih računa, koristeći novi, gore predstavljeni obrazac.