O jagodama i tuđoj krvi

31.05.2011 10:59
 

Srbija je nevoljno uhapsila svog generala jer su tako želeli neki ljudi zli, ali niko joj ne može oduzeti pravo da pati. Videlo se to na prvom koraku, u reakciji domorodaca iz sela Lazarevo, tog slučajnog uzorka srpske kolektivne tuposti, beslovesnosti društva strateški raspoređene u svakoj zaboravljenoj vukojebini srpske pretpolitičke zajednice. U narednim danima tuge i besa, mediji u službi režima otpočeli su predstavljanje zločinca obrisima ljudskog lika, kao starog i bolesnog neisplaćenog penzionera koji čita Nikolaja Gogolja uz zvuke Jelene Karleuše i zdelu jagoda sa šlagom. O krvi koja je u potocima tekla u Potočarima, ni reči.

Primalna reakcija čopora koji se okupio oko jazbine netom ulovljenog predvodnika, zabranjujući medijima da se približe i praznom leglu, brzom reakcijom srpskih redakcija integrisanih u Demokratsku stranku, zamenjena je, ako izuzmemo Denisa Šaperovog Kuljiša, nešto sofisticiranijim pristupom, ponegde i “kritičkim” tonovima, čak uz delove optužnice za genocid, ružnu stranu reč koja znači istrebljenje, plansko sprovođenje istrebljenja nad čitavom jednom grupom.

Osnovne smernice izveštavanja o masovnom ubici Ratku Mladiću stigle su iz redakcije B92, koja je odmah po uhićenju počela da sagledava celinu slike, čak i neumesne aspekte, imajući u vidu nečovečnost i nedelo zlotvora. U tekstu pod bednim naslovom “Koliko je Mladić koštao Srbiju?”, jer pravo pitanje glasi “Koliko je Mladić koštao Srebrenicu?”, B92 štedljivo saopštava: “Hapšenjem odbeglog haškog optuženika Ratka Mladića, država više neće morati da troši milijarde na njegovu potragu”.

“Prvo su nas pretresli, tražili novac, pitali za novac. Uzeli su mi 600 maraka i neku ogrlicu koja je pripadala mojoj ćerki. A onda je došao Mladić i obratio nam se. Prva stvar koju je rekao bila je: ‘zar ovo nije bolje nego da poginete? Naser vas je napustio. Nije baš dobra ideja da se vodi rat sa Srbima. Skoro da smo evakuisali sve vaše porodice i one su poslate u Tuzlu, Kladanj i Živinice. Niko vas neće tući, niko vas neće provocirati. Dobićete hranu i pronaći ćemo neku hladovinu jer vam je ovde veoma toplo’. I svi su aplaudirali govoreći: ‘Hvala vam, gospodine, hvala vam generale’. Odveli su nas u skladište. Kada smo ušli, kada je zadnji čovek ušao, on nije imao mesta da sedne, tako da je ostao da stoji. I onda ga je srpski vojnik udario u leđa, opsovao ga i rekao mu da sedne. A taj čovek se okrenuo i rekao da nema mesta. Onda ga je oborio rafal puščane vatre. Odjednom je bilo mnogo pucanja u skladištu, i nismo znali odakle dolazi. Bilo je pušaka, bombi, rafala. Ljudi su počeli da vrište, da viču, da mole za pomoć i onda bi bilo zatišje, pa bi ponovo počelo. I nastavili su tako da pucaju u skladište sve dok nije pala noć.” (Svedok koji je preživeo egzekuciju u skladištu kod sela Kravice, od 11. do 14. jula 1995. godine)

Neko je izračunao da država Srbija, svom “vojniku” plaćeniku duguje ukupno 47.000 evra neisplaćenih penzija za herojski “minuli rad”, dakle za “raspamećivanje”, upucavanje u potiljak, sekundarne grobnice, snajperske likvidacije, tercijalne grobnice i ostale asanacije u okviru redovnih zverskih aktivnosti. Država nema kud nego da isplati 5,88 evra po smaknutoj muslimanskoj glavi oko Srebrenice, jer je, jebiga, “reč o stečenom pravom koje se ne može izgubiti”, barem ne tako lako kao ljudska glava. Malo li je na ovu skupoću? “Pitali bi za čovekovo ime, prezime, očevo ime, i onda bi odveli čoveka u garažu na kojoj su vrata bila otvorena. Mogli smo da čujemo tupe udarce i ljude kako vrište. Čovek bi počeo da vrišti, da plače, i onda bi pucali u njega, onda bi vikali na njega, i onda bismo čuli vatru iz automatskog oružja i sve bi utihnulo. Ne mogu vam reći tačan broj, jer su nastavljali da odvode ljude celu noć”. (Svedok koji je preživeo masovnu egzekuciju u školi u Grbavcima, od 11. do 14. jula 1995)

Nakon što je uz pomoć nedotupavnih brojki apsolviran finansijski dobitak, državni novinarski službenici su prešli i na “ljudski” aspekt stvari. Posle 16 godina kurvinskog bežanja od sopstvene odgovornosti, Mladić je, kako i dolikuje ljudini koja je naređivala ubijanje vezane dece, rekao: “Ja sam taj koga tražite, ja sam Ratko Mladić”. “Jedan od srpskih vojnika, pošto je prošlo nekoliko sati od kada su nas skupili tamo, i kada smo ga pitali zašto su nas izdvojili, rekao nam je: ‘Ne znam. Sad dolazi general Mladić pa pitajte njega.’ Onda se pojavio Mladić i rekao ‘Zdravo komšije’ i pitao nas da li ga prepoznajemo. I onda sam mu ja postavio pitanje: ‘Generale, zašto nas odvajate od naših porodica?’. A on je rekao: ‘Imamo 180 Srba koji su zarobljeni u Tuzli. Vaši ljudi ne žele da ih oslobode, tako da moram da imam 180 vas, da vas mogu zameniti za svoje’. I onda je otišao istim putem”. (Svedok koji je preživeo masakr kod Bratunca u periodu od 11. do 14. jula 1995.)

Javnosti je sa žaljenjem predočeno da je Mladić vidno ostario, da je u jadnom psihofizičkom stanju, da se upišava u gaće, da je promenljivog raspoloženja, može biti suicidalan i duhovit istovremeno, ponekad drzak, opet, u nekim prilikama setan. Drugim rečima, čovek poput svih nas, sa svojim malim hirovima i teskobama.
“Četiri ili pet srpskih vojnika u uniformama nam je naredilo da skinemo sve sa sebe, da se svučemo. I video sam čitavu gomilu odeće i obuće i dokumenata, ličnih karata, zdravstvenih knjižica, vozačkih dozvola i takvih stvari. I video sam pored tih vojnika kotur žice i vojnika koji seče parče i vezuje mi ruke iza leđa. Kada sam krenuo niz stepenice, mogao sam da osetim u hodniku krv pod mojim bosim nogama. Pri dnu stepenica, tri do četiri čoveka su ležala mrtva”. (Svedok koji je preživeo streljanja u periodu od 11. do 14. jula 1995. godine)

Međutim, i tako zapišan i navodno konfuzan, general zločina je, profesionalno obaveštavaju mediji, dovoljno moralno-politički svestan da izjavi kako, pored noše, ne priznaje ni Haški sud. “Mora da je bilo ljudi koji su preživeli rafale. I oni su otvarali vatru na njih. Došao je blizu mene. Čuo sam ih kako pretražuju redove. Ležao sam dole među mrtvima sa rukama vezanim iza leđa. Čuo sam korake. Udario me je čizmom i rekao: ‘Mrtav je’. Ležao sam licem na dole, a ljudi su padali. Neko je pao na moj vrat. Nisam imao vazduha. Pokušao sam da se izvučem, da izvučem glavu iz gomile tela. Čuo sam glas čoveka koji je takođe preživeo i šaputao mi: ‘Prijatelju, hajde da se pomerimo dole. Ubiće nas”. (Svedok koji je preživeo streljanje u okolini Bratunca, jula 1995.)

Nove vesti posvedočile su o Mladićevoj pitomoj naravi, koja ne bi bila u stanju ni mrava da zgazi. Imao je dva pištolja, oba s metkom u cevi, mogao je da pobije policajce kao pse, ali nije! Takav je to pravednik i kolega! “Ubrzo je došao Mladić praćen sa dva automobila i održao je govor. Rekao nam je da ćemo svi biti razmenjeni i da oni nisu kriminalci. Rekao je da svi treba da se predamo, jer ni ptica ne može da proleti kroz njihove linije. I rekao je da ćemo ići u Bratunac na ručak. I da će organizovati grupe da pokupe ranjene u šumama, i da će mrtvi biti sahranjeni tamo gde njihove porodice žele da budu sahranjeni. Onda je naredio da vojnici naprave listu imena svih zarobljenih. Tada je jedan čovek ustao i vojnici su mu prišli i počeli da ga šutiraju i udaraju kundacima. I onda je jedan vojnik izvadio pištolj i ubio ga. I bačen je među ostale. Mladić je bio prisutan. Nije reagovao ni na jedan način. Kad je lista napravljena, Mladić je otišao prema Konjević polju”. (Svedok koji je preživeo masakr u osnovnoj školi u Kasabi, jula 1995.)

Vrhunac perverzije u ljubavnom trouglu Vlast u kampanji – Ratni zločinac – Fašisoidna javnost, nastupio je u trenutku kada smo saznali za specijalne prohteve budućeg pitomca Ševeningena, zahtev da mu se doture televizor, Tolstojevi i Gogoljevi romani i – sveže jagode. Naravno, bljutava država Srbija smesta je udovoljila onom istom čoveku koji je deci u Potočarima delio, potom oduzimao lizalice, znajući da im neće trebati tamo gde ih šalje. “Postrojili su nas uza zid i tukli su nas. Bio sam tučen najviše i malo sam se plašio. Udarali su me po leđima, po glavi, svojim motkama ili šipkama… Tukli su nas čim god su mogli. Jedan me je uzeo za kosu i bacio na zemlju. Najgori trenutak je bio kada mi je stao vojničkim čizmama na glavu i pritiskao je o beton”. (Svedok koji je preživeo klanicu u selu Šušnjare kod Potočara, jula 1995.)

Okrepljen jagodama, dirnut Gogoljem i ohrabren domaćinskim dočekom, Mladić je poželeo da obiđe i grob ćerke Ane. Može mu se jer on, za razliku od hiljada izbezumljenih bosanskih majki, zna gde je poslednje konačište njegovog deteta. “Bila je žena sa tri sina. Dva starija dečaka su se opirali, i onda su ih odveli svu trojicu… Mislim da je najstariji imao između 18 i 20 godina. Sledeći između 10 i 15. To je moja procena sudeći po njihovoj visini. A najmlađi je imao između 5 i 7 godina. Ubili su ih iza fabrike. Otišli smo tamo posle sat vremena. Sva trojica su bila jedan do drugoga. Bili su pokriveni do pojasa i svoj trojici su bila prerezana grla. Majka se onesvestila” (Svedokinja iz Potočara o događajima od 11. jula 1995.)

Potom su i zvanični državni organi odali počast heroju Mladiću. Zoran Stanković, ministar zdravlja u Vladi Borisa Tadića, posetio je u zatvorskoj ćeliji svog dugogodišnjeg druga, ali o temi razgovora nije želeo da zamara javnost, držeći, s pravom, da ovo nije proces izručenja nego privatni rastanak dvojice prijatelja kojima su, igrom sudbine, upravo leševi ono što ih duboko i prisno povezuje. “Kada je došao taj crni četvrtak, to je bilo u ranim jutarnjim časovima i moje dete je još spavalo, dete koje je trebalo da bude uzeto od mene. Probudila sam ga i rekla da treba da idemo u kamione. Pomerili smo se bliže liniji i njemu je pozlilo. Tu je bio naš prijatelj, stariji čovek i on je rekao da će doneti vode za mog sina. Kada se vratio bio je potpuno beo u licu. Rekao je: ‘video sam sve, video sam glave i udove svuda po mestu gde sam otišao da donesem vode’. Kada smo bili na pola puta prema vozilima jedan je rekao mom sinu: ‘Mladiću, ti idi na levu stranu’. Onda je on rekao: ‘Zašto ja? Ja sam rođen 1981. godine’. I onda sam ga ja molila”. (Svedokinja koja je izgubila supruga i dva sina oko Srebrenice, jula 1995.)

Ekskluzivno smo doznali, iz Mladićevih nepovezanih izjava, da je imao punu podršku Srpske pravoslavne crkve (“Mnogi su popovi bili do mene”); da, iako na istom poslu, Šešelja doživljava kao “kretena”; da je nevin (“Ja nikog nisam ubio! Oni koji su ubijali trebalo bi i da odgovaraju”) i, napokon, da je krivica kolektivna (“Vi ste birali Miloševića, nisam ja, pa ko vam je kriv”), što ima veze sa onih 64% podrške Balkanskom kasapinu tokom krvavih godina, od početka devedesetih, kada je ceo Beograd, ceo dan, cvećem ispraćao tenkove i municiju na Hrvatsku i druge bratske republike.

“To je bila velika masa, nekoliko hiljada žena, dece i starijih ljudi, beba, svi su imali jednu stvar na umu: da pobegnu u bazu UN u Potočarima. Jer smo verovali da kada dođemo tamo, bićemo spaseni.” (Svedokinja Ćamila Omanović, o događajima od 11. do 14 jula 1995.) Dželatu se osladilo, naredbodavno se pozvao na zasluge i, dok si preklao grkljan, biće mu omogućeno da vidi i unuku i unuka. “Sutra će prvi put u životu videti unuka Stefana!”, jeca jedan partijski dnevnik, apstrahujući nerođenu decu ubijene dece. Kako je krenulo, neće biti nikakvo čudo ako mu se dozvoli i poseta Jeleni Karleuši, jer smo, u međuvremenu, čuli i taj važan podatak o Mladićevim muzičkim afinitetima (“Meni se sviđa ova mala Jelena Karleuša”).

“Srpski vojnici su dolazili. Oni su nosili srpske uniforme i uniforme UN. Šetali su između nas i tražili ljude, po kojim osnovama, ne znam. Koristili su baterijske lampe i pokazali bi na određene osobe… Šefik Mustafić je odveden i posle nekog vremena se vratio. Bio je preplašen. I želeli smo da znamo šta se desilo, gde je bio? Ali je rekao da se ne usuđuje da nam kaže sve, da ne može da nam kaže sve, da će nam možda jednog dana reći. Proveo je neko vreme sedeći među nama i onda je otišao. Mislili smo da je otišao u šetnju, ali on se obesio”. (Svedokinja Ćamila Omanović, o događajima od 11. do 14. jula 1995.)

Gde je televizor, tu su kompjuter, diktafon, šahovska tabla (i ugovorena partija sa Brunom Vekarićem u ponedeljak!), nove potrepštine sve zahtevnijeg generala, večito raspoloženog za šalu i kamu. “Udarac bi bio puškom, po glavi. Tačnije, držali su puške u sredini, tako da bi nas jednom udarili pesnicom ili puškom u glavu, ili možda u grudi, jer su ljudi sedeli, tako da su lako mogli da ih udare u bilo koji deo tela. I tako su ih udarali”. (Svedok iz sela Soloćuša kod Srebrenice) Tužilaštvo za ratne zločine će odobriti i da ruski stručnjaci prekontrolišu Mladićevo zdravstveno stanje u Beogradu ili u Hagu, saznaje Press. Rusi su mu, uostalom, pružali svu moguću logistiku i tokom višegodišnjeg skrivanja (“Mladićeva porodica je, prema saznanjima Blica, održavala direktne kontakte sa ruskim vlastima preko savetnika u ruskoj ambasadi u Beogradu Olega Zize), potvrđujući Staljinovu doktrinu – ništa zločinačko nije nam strano. “Bilo je strašno jer se nije moglo stvarno leći zbog vrištanja, buke, od pustošenja. Kada je svanulo otišao sam do potoka i video sam 11 mrtvih i krenuo sam nazad, ali sam se zaustavio, bio sam uplašen ali sam pomislio, pa hajde da vidim ko je to? Video sam mrtve, šest žena i pet muškaraca”. (Svedok iz baze kod Potočara, jul 1995.)

Posle Tadićevog ministra, država je još jednom odala počast serijskom ubici. Ovaj put, na noge izvršitelju genocida otišla je Predsednica Narodne skupštine Slavica Đukić-Dejanović, u svojstvu jedinog raspoloživog psihijatra (“Bio je to klasičan odnos lekara i pacijenta. Iznošenje bilo kog detalja razgovora koji sam imala sa njim bilo bi odavanje lekarske tajne”).

“Mladić je pristupio muslimanskim izbeglicama i ekipa kamermana je bila sa njim i počeli su da bacaju slatkiše muslimanskim izbeglicama. Snimali su sve što je general Mladić govorio nekim ljudima. I onda je kamerman isključio kameru i ono što se tad desilo bilo je strašno, jer su počeli da uzimaju slatkiše nazad, da udaraju ljude, čak i tu decu napred” (Svedok David Vasen o događajima od 11. do 14. jula 1995.) Da krvavi ubica može biti i nežni otac, svi su shvatili kada je ovaj poklonio sinu prsten sa crnim poludragim kamenom, a naslednik ga, i pre sprovedenih DNK analiza, odmah stavio na prst. “Prvi talas vojnika je očistio sve kuće. Odmah posle, bilo je nekih ljudi koji su ulazili u te kuće i koji su uzimali svu imovinu, sve što je bilo vredno, jednostavno su iznosili napolje”. (Svedok, pripadnik holandskog bataljona o događajima u Srebrenici, jula 1995.)

Kurir saznaje da beogradska ćelija Ratka Mladića ima deset kvadrata, jedna vrata sa špijunkom i jedna s rešetkom, prozor koji se može otvarati na kip, krevet, metalnu kasetu, sto i stolicu. Mladić na raspolaganju ima i televizor, toplu i hladnu vodu s česme na senzor, dok je wc odvojen harmonika vratima. Sve ovo je u skladu sa evropskim standardima, rekao je sagovornik iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. “Tu je bila žena koja je nosila dete u rukama i vojnik je pitao da li je detetovo ime Alija. Ona je rekla da nije. Onda je on pitao da li je to dečak i žena je rekla ‘da’. Onda se on sagao, izvadio nož, uzeo je bebu i udario je bebu nožem ovde, ovako u grudi, ispod glave, blizu vrata. Ja sam se okrenuo, a beba je pala dole. Bila je mrtva”. (Svedok iz Potočara o ubistvima u julu 1995.)

Press je na terenu, to jest na groblju, pored groba Ane Mladić. Stižu i prvi glasovi uznemirenog naroda: “Ako imaju duše, zaista bi bilo ljudski udovoljiti toj najtužnijoj roditeljskoj želji da obiđe detetov grob. Nažalost, verovatno poslednji put, jer tamo gde odlazi, odlazi zauvek. S obzirom na to što je star i, kako se priča, teško bolestan, ni tamo možda neće dugo poživeti”, obraća se polušapatom čovek u crnini, brišući grob nedaleko od Aninog. Te noći, u sumrak, ne znam koje je bilo vreme, ali sam mogao da vidim malo kroz vrata koja su bila otvorena, Ratko Mladić je stigao. Ja sam ležao u tom trenutku i on mi je prišao i počeo da viče, i pitao me je ‘kojoj jedinici ti pripadaš?’ Ja sam napravio taj ječeći zvuk i on je samo rekao: ‘Pogledaj ovog, majku mu jebem, umire’. I tako mi je jednostavno opsovao majku i otišao. (Svedok iz Potočara) A tu je i dnevni raspored zatočenog Ratka Mladića. Od doručka do počinka, Press prenosi idiotsku satnicu. Spava, jede, pije lekove, šeta se u zatvorskom krugu, prima posete, opet jede, odmara, gleda turske TV serije, omiljeni Utisak nedelje i ide na spavanje. Ukratko, jebiga, živi. Nažalost.

Svjedočenja su preuzeta iz Biltena broj 16 “Suđenje Radisavu Krstiću” Fonda za humanitarno pravo

(TIP/e-novine/Autor: Branislav Jelić)

[Otvori sve članke iz ove rubrike]

Najnovije iz rubrike!

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne stavove Tip.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Zadržavamo pravo na provedbu cenzure ili potpuno brisanje komentara bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara, naš portal nije dužan pravovremeno obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Čitatelji registrovani u sistemu za komentare prethodne platforme mogu se registrovati ili prijaviti putem DISQUS, Facebook, Twitter ili Google+ korisničkih računa, koristeći novi, gore predstavljeni obrazac.